Filter kafa

Kafa je na vrata Evrope ušla još sredinom 17. veka, a uživanje u njoj dobilo je, gotovo trenutno, razmere kolektivne euforije. Ipak, sam proces pravljenja ovog napitka usavršavan je sporo i trebalo je čekati čitava dva i po veka za revoluciju na tom polju. Početak dvadesetog veka doneo nam je prve granule instant kafe i prvi aparat za espreso. U isto vreme, po prvi put se pojavilo rešenje za sve ljubitelje kafe koji blage, lagane ukuse cene više od klasičnih kafenih bombi jakog dejstva. Izmišljena je filter kafa.

U pitanju je lagana, bistra kafa, oslobođena taloga i gorčine. Veoma je popularna širom sveta, a dobija se jednostavnim prolaskom tople vode kroz krupno mlevenu kafu, smeštenu u filter. Voda se uliva u posudu, a iskorišćena kafa ostaje u filteru. Iako mnogi uživaoci kofeina o filter kafi govore kao o „čaju od kafe“, istina je da se postupak dobijanja ovog napitka ne razlikuje od postupka dobijanja visoko cenjenog espresa. Prisutna je samo jedna razlika: voda koja prolazi kroz kafu oslanja se isključivo na gravitaciju. Ne postoji dodatni pritisak (ni na vodu ni na kafu), zbog čega je sam napitak sasvim drugačije boje, gustine i ukusa u odnosu na espreso.
Treba reći da filter kafa u suštini postoji već vekovima, samo su je Evropljani otkrili sa dobrim zakašnjenjem. Tradicionalna kafa koja se služi u južnoj Indiji, danas poznata i kao Madras filter kafa, postoji već vekovima. Ona se pravi od tamno pečenih zrna kafe i cikorije, svetlo plavog cveta specifičnog ukusa. Dobija se pomoću posude sa filterom od nerđajućeg čelika, u koju se poređaju kafa i latice cikorije. Smesa se blago pritisne drugim filterom, nakon čega se u posudu sipa vruća voda. Voda sasvim lagano, tokom nekoliko sati, kaplje u drugu posudu, skupljajući sastojke kafe i cikorije. Dobijena tečnost ima jačinu ekstrata, te se obično pije pomešana sa dosta toplog mleka.

Za razliku od strpljivih žitelja Indije, najveći broj pripadnika zapadne civilizacije danas praktikuje brže metode. Presudan pronalazak za dobijanje na brzini bilo je čudo moderne tehnologije, poznato pod imenom: papirni filter. Prvi papirni filter napravila je nemačka domaćica Melita Benc, u proleće 1908. godine u Drezdenu. U želji da svoj omiljeni napitak unapredi prema sopstvenom nahođenju, Melita se dala na pronalaženje načina kojim će se iz kafe odstraniti gorčina. Shvativši da je talog glavni uzrok gorčine, eksperimentisala je sa različitim materijalima koji bi samlevena zrna zadržali izvan šoljice. Visokoupijajući papir koji je savršeno odgovarao ovoj svrsi pronašla je jednog prepodneva u školskom priboru svog sina. Isekla je okruglo parče, smestila ga na vrh šolje i, nekoliko meseci kasnije, patentirala svoj izum. Papirni filter je do danas ostao omiljen među ljubiteljima filter kafe, kako zbog brzine prolaska tečnosti, tako i zbog radosti povodom bacanja istog, odmah nakon upotrebe, bez ikakvog čišćenja.

Danas se na tržištu može naći mnogo različitih vrsta aparata za pravljenje filter kafe. Najjednostavniji među njima je mali portabl aparat, koji je direktan potomak Melitinog kućnog izuma. Ovo jednostavno oruđe sastoji se od filtera i njegovog držača. Potrebno je samo pričvrstiti ga na šolju, staviti mlevenu kafu na vrh i sipati toplu vodu preko svega. Na drugoj strani nalaze se automatski aparati, koji prednjače u komercijalnoj proizvodnji. Nakon stavljanja kafe na predviđeno mesto u ovakvom aparatu, naredna dva koraka pripreme događaju se zahvaljujući inteligenciji samog aparata – voda biva skuvana i slobodnim padom provučena kroz samlevena zrna kafe. Pedantniji ljubitelji filter kafe prednost daju ručnoj metodi, jer ona omogućava bolje kontrolisanje celog procesa. Tako je moguće podesiti količinu vode koja prolazi kroz filter, kao i količinu kafe, bez opasnosti od ispadanja «viška» praha, do čega ponekad dolazi kod automatskih mašina. Među manje poznatim, a poprlično intrigantnim alatkama, nalazi se i „Napolitana”, poznata i kao „obrnuta džezva”. Ova „gore-dole” naprava u obliku kapsule predstavlja zanimljivo srednje rešenje u trci između automatike i ručnog pravljenja. Sastoji se od nekoliko odvojenih komora. U donju, koja (osim ako celu madam Napolitanu ne okrenete naopako pre vremena), dolazi najbliže izvoru toplote, stavlja se voda. Srednja je filter-komora u koju se stavlja krupno mlevena kafa. Najviša komora se odvaja od ostatka aparata, a u prvom delu pripreme stoji prazna. Kada voda u donjoj komori prokuva, ili još bolje ne prokuva, već dođe blizu tačke ključanja (iskustvo izumitelja aparata za espreso), potrebno je napraviti radikalni zaokret i okrenuti madam N. naglavačke, da bi voda prošla kroz filter, pokupila ono što joj, kao vodi od koje se pravi kafa, po pravilu pripada i slila se u gornju, sada donju komoru. Onda se delovi za vodu i mlevenu kafu odvoje, a dobijeni napitak se sipa iz komore u koju se ulio. Ukoliko pri ovom metodu pravljenja filter kafe koristite jače prženu kafu, sve su šanse da će dobijeni napitak imati puniji ukus u odnosu na one napravljene u automatskim filter aparatima. Radost i uzbuđenje, koje donosi rukovanje madam Napolitanom, izlišno je i pominjati...

I pored izobilja zanimljivih načina za dobijanje filter kafe, i pored mogućih varijacija njenog ukusa, ovaj napitak je oduvek iza leđa ogovaran zbog odsustva punog ukusa kojim se odlikuju espreso, instant ili crna „turska” kafa. Ovo je, međutim, samo delimično tačno. I ova kafa može varirati po jačini, sve u zavisnosti od toga ko je pravi i koliko mu slobode ostavlja aparat koji se koristi. U ručne, jednostavne i neautomatizovane aparate moguće je staviti više kafe i podešavati jačinu napitka. I, uprkos zlim jezicima, filter kafa jeste jedna od najpopularnijih kafa u svetu. Uz veoma zastupljenu instant kafu, ona stoji na prvom mestu u svakodnevoj upotrebi konzumenata širom sveta, kako u kancelarijama, tako i intimnoj kućnoj atmosferi. Njena rasprostranjenost je posebno velika u onim brojnim delovim sveta, u kojima su „turske” veštine spravljanja kafe, usled manje burne istorijske sudbine, ostale trajno obavijene velom misterije.